The Boogeyman (Babaroga) - recenzija filma (2024)

Recenzija je bez spojlera!

Koncept Babaroge je svima poznat. To je nešto nedefinisano što nas je sve nekada plašilo i što se još uvek krije kod svih negde u malom mozgu. Mogućnost da nešto vreba u mraku naše sobe dok smo nesvesni u krevetu. Dok sanjamo, nas neko gleda, a i u slučaju da ne pazimo nas može ščepati i omogućiti da zauvek nestanemo. Da li su autori koji stoje iza adaptacije uspeli da na adekvatan način prenesu osećaj užasa i jeze kojeg se svi sećamo iz detinjstva ili ipak ne?

Velikan horor žanra, Stephen King, je 1973. godine napisao kratku priču The Boogeyman. Iako je dobila svoje adaptacije u vidu kratkih filmova, tek 2023. godine publika ima šansu da iskusi ovu priču na velikom platnu u vidu dugometražnog ostvarenja. The Boogeyman je priča o devojci Sadie koja nakon gubitka majke mora da održi odnos sa emotivno nedostupnim ocem i mlađom sestrom koja vidi nešto što ostali isprva ne vide… Sadie polako shvata da porodicu uhodi figura iz senke i mora pronaći način da ubedi oca u to i spasi voljene pre nego što bude prekasno. Ne bih vam više otkrivao o samoj priči, samo ću reći da je ispunjena klišeima koji ponekad daju nadu da će prestati, ali ipak to ne urade.

Dve trećine scenarista, Scott Beck i Bryan Woods su prethodno radili na filmovima poput Haunt i A Quiet Place, te već imaju neki osećaj za horor žanr. Nekoliko momenata u ovom filmu me je baš i podsetilo na A Quiet Place, ali ipak filmovi nisu na istom nivou. Očigledno vole da pišu o tramuatizovanim porodicama. Iako sadrži elemente kratke priče, fabula adaptacije pretežno stoji za sebe. Delovi iz kratke priče su donekle zapostavljeni ili nemaju veliki udeo u priči. Imam osećaj kao da su napisali scenario i bili u fazonu da niko neće gledati ovaj film, ako ne stave na poster i u trejlere da je King-ova adaptacija. The Boogeyman je ispunjen scenarističkim horor klišeima koji su već odavno otrcani i izlizani. Ne verujem da čak i u 2023. godini publika dobija ovako napisane priče. Naravno, ponekad se prikrije neki kul napisan trenutak, ali se vidi da su autori bili podeljeni u tome na koji način zaista žele da pristupe priči.

The Boogeyman počinje na visokoj noti, ali opada što duže traje.

Film je podeljen u momente gde je psihološki triler i gde je istinski horor. Kada je psihološki triler, film je solidan, ali čim otpočnu jump scares i klasična manipulacija zvučnim efektima, sve pada u vodu. The Boogeyman počinje na visokoj noti, ali opada što duže traje. Reditelj Rob Savage je počeo film sa zavidno snimljenom scenom iz jednog kadra koja je savršeno uspostavila jeziv ton filma, ali to je to. Nakon toga se film previše prepušta jump scare-ovima i klišeima koji služe kao šlauf za plivanje kada ne znate da se snađete u vodi. Vidno je da je Rob Savage sposoban reditelj, jer je nekoliko sekvenci zaista snimljeno odlično, zajedno sa dobrom montažom zvuka. Čak i sa tim, sa svakom narednom sekvencom, praktično se sve isto dešava i to ume da postane malo dosadno i repetitivno.

Sophie Thatcher u glavnoj ulozi je bila odlična. Svaku scenu je odlično izvela i svoj lik je savšreno prenela sa papira na veliko platno. Lično sam bio prijatno iznenađen kako je iznela svoj lik, jer neretko u ovakvim hororima gluma nije najsjajnija. Mladu Vivien Lyra Blair smo već imali priliku da vidimo u seriji Obi-Wan Kenobi i ovde je bila okej. Dobro se slagala sa glavnom glumicom i njihov sestrinski odnos je uverljiv i odrađen na dovoljno dobar način. Otac, Chris Messina, je lično meni bio najgori od cele glavne glumačke ekipe. Iako nije bio toliko loš, nekako sam imao osećaj da se previše trudio da glumi ili kao da jednostavno nije preneo lika kako je mogao. On nije loš glumac, ali ovde se nije glumački istakao. David Dastmalchian igra epizodnu ulogu, ali je bio savršen za nju. Iako je njegov lik mogao u potpunosti drugačije da se odradi i zapravo i nije bio toliko bitan, opet mi je bilo drago da ga vidim u još jednoj čudnoj ulozi.

Za svaki horor film ovakog tipa, dizajn čudovišta je presudan. Izgled naslovnog stvorenja je zapravo skroz dobar. Nije toliko jeziv koliko sam mislio da će biti, ali ima par kreativnih iznenađenja koje nisam očekivao. Podsetio me je u jednom trenutku na Xenomorph-a iz Alien serijala, što nije loša stvar. Stvorenje je strašnije kada je u mraku, jer onda naš um popuni nevidljive praznine i zapravo naš mozak osmisli nešto mnogo strašnije. Zato, kada je čudovište vidljivo, nije posve toliko strašno i jezivo, iako je način na koji uzima život svojih žrtvi itekako jeziv. Čak bi bilo bolje da ga nismo videli celog tokom celog filma, već samo delove istog ili reakcije likova. Naslovno čudovište bi trebalo da predstavlja tugu i žalost porodice usled gubitka, a ne zapravo neko paranormalno stvorenje. Kada su autori oberučke prihvatili takav koncept priče, onda je čudovište bilo zaista strašno, ali ovako je prosečno.

The Boogeyman tj. Babaroga je trenutno u svim bioskopima kod nas.